Jedini debitant na Mundijalu privlači mnogo pažnje zbog podjednakog potencijala da eksplodira, ali i da doživi debakl. Došli Amerikanac, Nemac i Bosanac na Svetsko prvenstvo u Brazil i… Možda bi tako mogao da počne i neki vic, ali to je zapravo fudbalska realnost.
Verujemo da će se na ovim prostorima, ali i šire, s posebnom pažnjom pratiti učešće Bosne i Hercegovina na predstojećem Mundijalu u zemlji fudbala. BiH će biti jedini debitant na najvećoj smotri svetskog fudbala, zato će i privući mnogo više pažnje nego neke druge reprezentacije. Šta se krčka u bosanskom loncu i kakav specijalitet može da nam serviraju Safet Sušić i ostali?
O MENTALITETU
Teško je i nezahvalno prognozirati domete popularnih Zmajeva na Mundijalu. Bosanci su bili atrakcija prethodnih kvalifikacija i više nego zasluženo overili mesto među 32 najbolje svetske selekcije. Zapravo, ovo je najveći sportski uspeh u istoriji naših zapadnih komšija. Samim tim, taj podvig bi trebalo da zadovolji sve ljude u toj podelama napaćenoj zemlji.
Ali fudbalski trans koji je zahvatio Bosnu i Hercegovinu ne priznaje taj rezultat. Shodno balkanskom mentalitetu, koji je u BiH čini se više izražen nego u bilo kojoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici – traži se još. Lebdi se na oblacima, sanja se otvorenih očiju u realnom vremenu. Ono što je nekada izgledalo kao nedostižno, sada nije dovoljno. Fakat!
Možda i s pravom, jer ova ekipa svakako ima potencijala da ne bude puki protagonist najveće smotre fudbala uprkos nedostatku iskustva igranja na nekom velikom takmičenju. I upravo iz tog neiskustva – što igrača, što stručnog štaba, javnosti i navijača – krije se najveća zamka selekcije Safeta Sušića. Kako kupiti mir pred takmičenje, smiriti euforiju i pronaći granicu realnog dometa tima?
U pripremnom periodu, kada ekipa treba da se pumpa samopouzdanjem i optimizmom i da raste timska harmonija, u svakom detalju u i oko reprezentacije traži se negativnost kad joj vreme nije. Kvalifikacioni mečevi kada je reprezentacija zdušno dobijala podršku navijača, sada deluju kao daleka prošlost. Na površinu je isplivao mentalitet fudbalski prilično nezrele publike. Sada Bosna ima milion „selektora“, svaki potez Papea se gleda kroz hiljade lupa. Euforija koja je više pogodila navijače nego ekipu na kraju je uticala i na atmosferu u ekipi.
Navijači zvižde Džeku, njegov otac pak napada selektora, Sušić vodi tihi rat s kapitenom Spahićem, ovaj bi da se bavi i selektorovim poslom… Tako bruji fudbalska čaršija, takve stvari su isplivale i u javnost posle prvog teškog poraza, nesuglasice se rešavaju preko medija, koji opet nalaze svoj interes i svako gura svog miljenika, a publika po običaju bira između dve strane i eto bosanskog lonca u kojem je pravi bućkuriš. Ni nalik onom ukusnom specijalitetu iz kvalifikacija kada smo se divili Zmajevima na igri, rezultatima, atmosferi koja ih je pratila.
Sve to neodoljivo podseća na situacije u kojima je bila naša reprezentacija (zvala se Jugoslavija, Srbija i Crna Gora ili konačno Srbija). To je taj palanački mentalitet gde i u najlepšim trenucima crv sumnje čeka na momenat male slabosti da poraste u veliku zmiju čiji otrov može da nanese fatalnu štetu.
Tako je i nama uoči velikih takmičenja bilo bitnije ko je zvezdaš, a ko partizanovac, ko igra zbog crnogorskog lobija, ko je kome kum. Bitniji je bio tamo neki dvadesetiti na reprezentativnom spisku (koji i neće igrati) nego oni koji igraju.
Paradoksalna je situacija da jedini debitant na Svetskom prvenstvu mora da trpi uvrede i kritike navijača i medija koje su razmazili u rekordno kratkom roku. Teško da bi takvu situaciju mogli da zamislimo na primeru reprezentacije Islanda da se kojim slučajem kvalifikovala za Mundijal. Ali bosanski lonac ključa pre nego što je i stavljen na vatru…
KONAČNO
Odlazak na veliko takmičenje surovo je izmicalo iz ruku Bosancima u prethodnih nekoliko kvalifikacionih ciklusa. Još pre 10 godina, gol ih je delio od odlaska na EP u Portugaliji. Bili su blizu i 2006. kada su bili u grupi sa nama i Špancima, u prethodna dva kvalifikaciona ciklusa su im Portugalci bili nepremostiva prepreka u baražu. I sve to je bilo propraćeno lomovima unutar Saveza i reprezentacije, bilo je i štrajkova, svađa koji grad „zaslužuje reprezentaciju“, govorkalo se i animozitetu „domaćih“ Bosanaca prema onima iz emigracije.
Većinski deo dva od tri konstitutivna naroda nikada nije prihvatio BiH kao svoju reprezentaciju, hercegovački Hrvati i Srbi iz Republike Srpske i dalje navijaju za Hrvatsku, to jest Srbiju, a tako vaspitavaju i svoja pokolenja.
Za jedan veliki deo ljudi u BiH fudbalska ili nogometna selekcija je bila razlog optimizma i način da se osete građanima Evrope i sveta. U zemlji gde demontracije i protesti izbijaju zbog praznih stomaka, a ne radi političkih motiva, fudbal je postao nešto lepo što pripada svima, bez izuzetka. Svi bi da od njega odlome delić sreće za sebe, da ulpšaju surovu realnost balkanskih kasaba.
Velikan jugoslovenskog fudbala Safet Sušić uspeo je da imenom i autoritetom napravi lepak koji je od dobrih igrača napravio konkurentan tim. Iz jedne relativno lake kvalifikacione grupe, Zmajevi su u velikom stilu vizirali pasoše za Brazil i konačno je napravljen taj iskorak koji se godinama čekao. Niko im ništa nije poklonio, sve su zaslužili na terenu i s pravom su danima slavili istorijski rezultat.
PAPETOVI MLADOBOSANCI
Sušić je uspevao da sve drži pod kontrolom. Odigrao je i veliku ulogu u “nacionalizaciji” igrača iz nekih drugih zemalja. Kostur i onako snažne ekipe je ojačan strancima” Hajrovićem, Bičakčićem, Kolašincem, najavljuje se i pasoš za talentovanog standardovog defanzivca Dina Arslanagića… Još neke bitke van terena je vojevao Sušić, kao na primjer onu za Nemanju Gudelja, ali nije iz svake izašao kao pobednik. Ipak, kada se podvuče crta, uspeo je da uradi mnogo i na tom polju.
Odlazak u Brazil je od BiH napravio magnet za neke fudbalere bez jakog imena i preizmena, pa bi danas mnogi menadžeri rado navukli dres Zmajeva svojim klijentima u želji da im podignu cenu. Javna je tajna da neki od fudbalera s drugim pasošima na početku nisu bili baš najbolje prihvatani od starosedelaca u reprezentaciji, ali i tu je Sušić odradio lavovski deo posla i uspeo da ih uklopi. Sve što je Pape radio četiri godine, moglo bi da se zbog “balkanskog sindroma” sruši u Brazilu kao kula od karata.
Ali postoji i teorija po kojoj je dobro što su se dogodile ove trzavice. Tačnije, desile su se na vreme. Bolje sada, nego na Mundijalu. Vremena da se stvari ispeglaju ima dovoljno. Neke karte su se otvorile i kako rekoše u FS BiH: “Problemi u reprezentaciji postoje, ali radimo na njihovom rešavanju”.
Ova generacija reprezentativaca će za sva vremena ostati upisana u istoriju tamošnjeg fudbala. Već su dovoljno uradili. Kvalitet su imali i u prethodnim kvalifikacijama, ali ne i isti duh i atomsferu. Uspeli su da nadvladaju lične nesuglasice i zajedno se dokopaju uspeha. Svima bi u interesu bilo da u Brazilu naprave korak dalje. Uslovi za to postoje – igrački kadar i rivali u grupi.
SVI U NAPAD!
Bosna i Hercegovina ima reprezentaciju koja može da igra s većinom rivala. Iako su jedini debitant u Brazilu, po individualnom kvalitetu su jači od mnogih reprezentacija koje će se naći u Brazilu. Kostur ekipe je manje-više isti kao u prethodnih nekoliko godina. Pozicija golmana koja je ranije bila rak-rana, rešena je fantastičnim Asmirom Begovićem koji je jedan od najboljih mladih golmana Evrope i koji je na duži niz godina zacementirao mesto među stativama.
Na pomenu bosansko-hercegovačkog tima, svima na pamet prvo pada ofanzivni arsenal ekipe, ali i rupe u defanzivi. Poslednja linija je možda i najveći problem ekipe. Na jednoj štoperskoj poziciji je neprikosnoven kapiten Spahić. Ima ogromno iskustvo, ali nije tip igrača koji uliva samopouzdanje, jer su njegovi kiksevi umeli često da koštaju ekipu. I takav Spahić je bolji deo štoperskog tandema u kojem je drugi deo Ermin Bičakić koji Brazil dočekuje posle loše sezone u Ajntrahtu iz Braunšvajga.
Pozicija desnog beka je problematična jer za nju konkurišu eubjedljivi Mujdža i Vršajević. Sušić je sa njemcem Seadom Kolašincem riješio mjesto u odbrani uz lijevu aut-liniju gde je silom prilika morao da koristi Salihovića i Lulića koji se mnogo bolje snalaze u ofanzivi.
U veznom redu je velika koncentracija kvaliteta. Pjanić je izrastao u igrača svetske klase, Misimović i Salihović mogu da organizuju igru i zavezanih očiju, a tu je i Haris Medunjanin – momak topovskog šuta. Na prvi pogled čini se da ovom kreativnom veznom redu fali jedna radilica. Mišić i pluća na sredini terenu koji bi odrađivali prljaviji deo posla.
U napadu su već godinama prve zvezde. Edin Džeko i Vedad Ibišević. Nekada je Ibišević bio miljenik bosanskih navijača kada se pojavio u Hofenhajmu, ali se kasnije povredio, a Džeko je eksplodirao. Obojica u solidnoj formi dočekuju Brazil i Sušić zna šta može da očekuje od njih. Po uslovom da Džeka ne slomi ogroman pritisak, koji je delom navukao i nekim sopstvenim postupcima. Klupa je poprilično “tanka”, sastavljena od igrača koji ne igraju bitne uloge u svojim klubovima i to u mnogome sužava Sušiću mogućnosti za manevrisanjem.
GAUČOSI PRESUĐUJU
Žreb im je dodelio Argentinu, Nigeriju i Iran. Jasno je da su Gaučosi najveći favoriti u grupi i da Mesi i drugari relano mogu do sve tri pobede. BiH Zmajevima ostaje borba s Nigerijom i Iranom. Gledajući imena igrača, imaju jači sastav i od nigerijskih Super Orlova koji su aktuelni vladar afričkog kontinenta. Imena Džeka, Pjanića ili Begovića, ulivaju više satrhopoštovanja nego li imena Mikela, Mozesa ili Emenikea. Ne treba trošiti reči na to da će Džeko i kompanija biti aposlutni favoriti protiv Irana koji može da se pohvali tek nekolicinom manje-više anonimnih fudbalera koji igraju u Evropi.
Loša stvar za BiH je što prvi meč igra baš protiv Argentine i što epilog tog meča može da odluči kakvo će lice Sušićeva ekipa pokazati u naredne dve, mnogo važnije utakmice. Argentinci imaju mentalitet nemilosrdnog tima koji kada oseti krv ranjenog rivala voli da puni mrežu do vrha. Mi u Srbiji najbolje znamo kako smo se proveli protiv Gaučosa na SP 2006. ili Olimpijskim igrama dve godine kasnije. AkoMesi i kompanija eksplodiraju u prvom meču i razgoropade se, posledice tog rezultata bi mogle da nanesu mnogo više štete Bosancima u duelima protiv Irana i Nigerije. Ako im glava ostane na mestu posle Argentine, Zmajevi će imati sve u svojim rukama i sve će zavisiti od njih.
Ako prođu grupu, kasnije u nokaut fazi je sve moguće. Uprkos pritiscima, bočnim vetrovima, međusobnim trzavicama, Sušić i njegovi izabranici će u Brazilu biti prepušteni sami sebi i svojim mogućnostima. Od njih će zavisiti da li će posle Mundijala biti junaci viceva sa Bosancem u glavnoj ulozi ili će u domovini biti dočekani kao heroji nacije kojoj krče creva.
PETKO JE VODIO SINA, A PAPE – SINOVCA
U demontraciji moći i autoriteta, Sušić izgleda upada u istu zamku koja je pre osam godina “slomila vrat” tadašnjem selektoru Srbije i Crne Gore Iliji Petkoviću. Dotadašnjem komandantu Petku se cela Srbija sručila na glavu kada je u reprezentaciju uvrstio sina Dušana, Sušić planira da istu stvar uradi sa sinovcem Tinom Svenom Sušićem. Na stranu što Sušić junior ima kvalitet i perspektivu, ali ipak ono što prvo prolazi kroz glavu navijačima i medijima je da je tom igraču selektor rođeni stric. I od te senke mladi vezista Hajduka neće moći da pobegne. Sa takvim pritiskom na leđima, mnogi se pitaju koliko mladi Sušić može da koristi nacionalnom timu.
JABUKA RAZDORA – IBRIČIĆ
Problemi za popularnog Papeta su počeli posle kvalifikacija. Izostavljanje Senijada Ibričića sa spiska za prijateljske mečeve zasmetalo je prvoj vedeti Džeku i kapitenu Spahiću, što je kulimniralo debaklom protiv Egipta u kojem je Sušić ostavio povređenog Džeka na terenu da mu zvižde navijači i na indirektan način mu pokazao ko je gazda u ekipi. Ibričić je bio dugogodišnji reprezentativac i jedan od najboljih prijatelja Spahića i Džeka. Međutim, klupska karijera mu je krenula silaznom putanjom, a konkurencija u veznom redu reprezentacije je bila sve jača. Na kraju ga je Sušić izbrisao sa spiska za prijateljske mečeve i ušao u sukob sa vođama svlačionice.
KLUBOVI SU POTPUNO DRUGA PRIČA
Po mnogo čemu Bosna i Hercegovina je atipična zemlja, pa tako i po fudbalu. Retko gde je reprezentativni fudbal toliko popularniji od domaćeg, klupskog kao u BiH. Razlozi za to su jednostavni: kvalitet i tradicija! Klupsku scenu u staroj Jugoslavili je obeležila “velika četvorka” u kojoj nije bilo klubova iz BiH. Povremeno su Željo, Sarajevo i Velež igrali bitne uloge, ali nikada nisu imali tu popularnost beogradskih blizanaca Crvene zvezde i Partizana, hrvatskih odnosno Hajduka i Dinama. Upravo su BiH klubovi najviše izgubili raspadom Jugoslavije. Kvalitet lige je na vrlo niskom nivou, klubovi jedva preživljavaju, a sarajevskim velikanima su godinama jedini pandan bili platežno moćniji hercegovački klubovi. Činjenica da Sušić u Brazil neće voditi nijednog igrača iz domaće lige najbolje oslikava kvalitet na BiH klupskoj sceni.
