Prema pouzdanim informacijama pre dve večeri u Hejliju, državi Ajdaho, SAD, tamošnji komšiluk je prijavio remećenje javnog reda i mira, pošto je njihov sused na sav glas doživeo seriju orgazama gledajući prenos teniskog turnira u Parizu.
[ads1]
Incident je ubrzo izglađen jer se ispostavilo da je reč o bivšem švedskom teniseru Matsu Vilanderu koji nije uspeo da kanališe svoje “emocije”, dok je gledao meč između Novaka Đokovića i Marina Čilića. Na koji način je Vilander pristao da nadoknadi svojim komšijama pretrpljeni stres nije do kraja poznato.
Za Vilandera ovakvo ponašanje nije čudno, niti iznenađujuće znajući koliko ga je frustrirala višegodišnja dominacija Novaka Đokovića, koju često nije ni pokušavao da prikrije. Ono što ostavlja poprilično neprijatan utisak, iako ni to ne čudi previše, jeste neskriveno likovanje dela domaće javnosti i medija jer je Novak od juče drugi teniser sveta.
[ads1]
Mislim jasno je da Srbi imaju toliko velikana svetskog sporta pa im je ovaj Đokovićev pad došao kao uvreda i nešto ispod nivoa na kom su navikli da funkcionišu. Obzirom da smo neprikosnoveni šampioni u fudbalu, rukometu, košarci, odbojci i mnogim drugim sportovima razumljivo je da nas je Novak, ovom prilikom, obrukao i da mu ovaj postupak nikada neće biti oprošten.
Ima tu još razloga naravno, jer je krst zamenio amajlijom, jer ne plaća porez u Srbiji, a svi smo od usta odvajali ne bi li on postao neko i nešto u životu. I sada nam ovako vraća.
Samo 126 nedelja, ili bezmalo dve i po godine provedene na prvom mestu, u verovatno najjačoj konkurenciji koju je svetski tenis ikada video, nisu bile dovoljne da zadovolje domaću javnost koja odavno sluti da se ovaj trenutak morao dogoditi.
[ads1]
Od početka su oni mudriji među nama znali da svaka, pa i ova Novakova, priča ima kraj. Da će pre ili kasnije doći i taj trenutak kada će biti drugi na svetu. Dakle odmah iza prvog, ali ne i prvi.
Za nas koji smo svi u životu dostigli maksimum, premalo. I džaba 66 osvojenih turnira i 12 grand slam-ova, nama Srbima to ne znači ništa jer će jednom ipak doći kraj. Poređenja radi gorepomenuti Vilander je osvojio samo pola od nabrojanog.
Jedan Goran Ivanišević, kome se i danas Hrvatska klanja, osvojio je jedan Wimbledon. Novak tri. Nama Srbima sve to ne znači ništa jer mi kada volimo volimo iz sve snage, kao fudbalere. Kada mrzimo onda mrzimo još jače, kao Novaka Đokovića. I sada kada više nije prvi možemo da odahnemo.
Više nam ne smeta da li i gde plaća porez, da li je u istom hotelu sa Natašom Bekvalac, da li i šta nosi oko vrata i šta o tome misli Srpska pravoslavna crkva, kao i mi veliki Srbi koji retko idemo u crkvu ali praktikujemo pravoslavlje i turbo folk.
[ads1]
I sram neka te bude Novače što si nas noćima držao budne osvajajući sve što se moglo osvojiti, sram neka te bude što je pola sveta čulo za Srbiju samo jer je njeno ime stajalo pored tvog imena, sram neka te bude što je često bilo lakše ustati ujutro i raditi za bednu platu jer si prethodne večeri umorio Nadala ili pokvario frizuru Federeru. Sram neka te bude što si bio naš, a nije te bilo sramota da to kažeš.
Srami se što i sada kada ti je teško imaš nas koji ne umemo da cenimo sve ovo što si postigao. Srami se jer je mene sramota od nas samih što smo takvi kakvi jesmo.
…i svi ćemo te opet kovati u zvezde i govoriti da smo znali da ćeš se vratiti kada ponovo počneš da osvajaš turnire.
Takvi smo mi Srbi. Što bi rekao Crnjanski: “Nigde se ne govori tako loše o nama kao kod nas samih.”
